U poredjenju sa drugim pitanjima, svest o problemima u vezi sa zaštitom čovekove okoline kao o jednom od političkih pitanja u Evropi javilo se relativno kasno u Evropskoj Uniji, iako su se prvi simptomi ove vrste problema javili već krajem šezdesetih godina prošlog veka. Prve zvanično garantovane obaveze na najvišem nivou u ovoj oblasti bile su dogovorene na medjunarodnom nivou na Samitu Ujedinjenih Nacija o zaštiti Zemlje 1972. godine. Gotovo istovremeno su evropske Zajednice preduzele i svoje prve inicijative, prvi put 1972. godine, prvim Programom Aktivnosti na zaštiti čovekove okoline, koji sada ima svoje šesto izdanje (na snazi od 2002 do 2012).

Tokom poslednje tri decenije, sprovedeno je više od 200 različitih zakonskih akata, da bi se unapredio način zaštite prirode, kvalitet vazduha i vode, odlaganje hemijskog i drugih vrsta otpada. Tokom osamdesetih godina prošlog veka ove aktivnosti su proširene da bi obuhvatile i zakone koji regulišu način potrošnje prirodnih resursa. 1987-ma godina se često smatra prekretnicom za evropsku politiku zaštite čovekove okoline, jer je tada ova oblast dobila svoje poglavlje u Jedinstvenom evropskom Zakonu. Tokom 1993. godine, Sporazumom Evropske Unije (Maastricht-skim sporazumom) ovim aktivnostima je dodeljen status zajedničke politike.

Evropska politika o zaštiti čovekove okoline ne nastoji samo da se bavi nekim odredjenim rizicima po čovekovu okolinu, već pronalazi i dugoročna rešenja za neophodnost zaštite prirodnog okruženja i ekonomskog razvoja. Ovakva rešenja su predvidjena konceptom "održivog razvoja", koji zadovoljava potrebe sadašnje generacije bez kompromitovanja sposobnosti budućih generacija da i one zadovolje sopstvene potrebe. Uoči stvaranja ovog novog umnog sklopa, saopštenje o "Evropskoj strategiji održivog razvoja" odobreno je u maju mesecu 2001. godine. U ovom dokumentu navedeni su dugoročni ciljevi održivog razvoja, a dokument se naročito bavi klimatskom promenom, transportom, zaštitom zdravlja i prirodnim resursima. Ovim dokumentom se takodje aktivnosti Evropske Unije na zaštiti čovekove okoline smeštaju u globalni kontekst, dok se Evropska Unija angažuje na programima koji se sprovode u južnoj hemisferi.

Prema važećem dokumentu "Program aktivnosti na zaštiti čovekove okoline", Evropska Komisija će pripremiti različite strategije koje će se baviti sledećim oblastima: zagadjenjem vazduha, prevencijom i recikliranjem otpada, zaštitom i konzervacijom mora i zemljišta, održivom upotrebom pesticida, održivim korišćenjem resursa i urbanog okruženja. Danas se politika Evropske unije u vezi sa zaštitom čovekove okoline zasniva na ubedjenju da ekonomski rast, društveni napredak i zaštita čovekove okoline zajedno pomažu da se unapredi kvalitet vašeg života, kao i života vaših prijatelja i članova porodice.

Da bi se obezbedile tačne i nezavisne informacije, kao i da bi se obezbedila sazanja o problemima zaštite čovekove okoline neophodna ljudima koji se bave donošenjem odluka i odredjivanjem politike na najvišim nivoima, kao i najširoj javnosti, u Evropskoj uniji je 1994. godine ustanovljena Evropska agencija za zaštitu čovekove okoline (EEA). Ovo vodeće javno telo u Evropi bavi se ustanovljavanjem mreže za praćenje stanja u oblasti čovekove okoline u Evropi. Ovo telo takodje se bavi i edukacijom potrošača u vezi sa stvarnim troškovima koje industrija snosi u cilju zaštite čovekove okoline. EEA trenutno ima 32 zemlje članice koje učestvuju u njenom radu.

Može se reći da je do sada najveće ostvarenje u oblasti politike zaštite čovekove okoline u evropskim okvirima bilo izuzetno važno podizanje svesti gradjana evropskih zemalja i zakonska regulativa koju prati efikasna implementacija mera koje služe kao prevencija daljeg pooštravanja stanja u kome se nalazi naše prirodno okruženje.

Jedan od najboljih primera za to jeste angažovanje Evropske unije u vezi sa klimatskim promenama. Evropska Unija ne samo da je podsticala sve zemlje članice da potpišu Protokol iz Kjota, već je i nastojala da obezbedi poštovanje prihvaćenih obaveza prema ovom Sporazumu u vezi sa dozvolom za emisiju gasova koji proizvode efekat zelene bašte i šemom razmene. Slično tome, princip "zagadjivač plaća" pomaže da se sprovede regulativa koju je donela Evropska unija na polju borbe protiv zagadjenja vode, vazduha i zemljišta. Princip "mera predostrožnosti" dokazao se kao princip od suštinske važnosti za zaštitu tržišta evropskih zemalja od genetski modifikovanih proizvoda.

Pridruži se diskusiji na forumu