Mir u Evropi

Kada je nemački filozof Immanuel Kant napisao Esej o večitom miru 1795. godine, spis koji je bio objavljen 279 godina posle Utopije Thomas-a Moore-a iz 1516. godine, ovaj spis se činio predodredjenim da ostane čista utopija sve do samog smaka sveta. Ovo je još nagovešteno i poslovicom starih Rimljana koja glasi "Si vis pacem, para bellum" (ako želiš mir, pripremaj se za rat), kao i iskustvima brojnih ratova koji su harali Evropom, posle kojih su usledili i novi ratovi u devetnaestom i dvadesetom veku. Ovi ratovi su kulminirali u vidu dva svetska rata koja su odnela do tada nevidjeno veliki broj ljudskih života i pažljivo isplanirano uništenje takozvanih "inferiornih rasa" koje se odvijalo od 1940. do 1945. godine.

Pa ipak, kao posledica Drugog svetskog rata, neki državnici sa vizijom odlučili su da je došlo pravo vreme da se pomire dva davnašnja neprijatelja (Francuska i Nemačka), tako što će se udružiti njihovi resursi uglja i čelika. Time što su učinili nemogućim izbijanje novih ratova jer bi to medjusobno jednostavno uništilo svaku od ovih zemalja ponaosob, ova malo verovatna alijansa rezultirala je stvaranjem prve Evropske zajednice, i postavila je temelje za trajan mir izmedju svojih zemalja članica. Ono što je do tada bio samo pusti san, sveti zavet koji je realna politika dovodila u pitanje u svakom trenutku, ono što nikada nije prestajalo da bude glavna tema inostrane politike suverenih zemalja koje su činile Evropu, od tada je postalo neprocenjivo dostignuće bez ekvivalenta bilo gde u svetu.

Sve i da je jedino postignuće Evropske zajednice (koja je danas prerasla u Evropsku uniju) ostalo samo stalni mir medju njenim članicama, ovo bi bilo dovoljno samo po sebi da opravda njeno postojanje. Potrebna je živo sećanje na ono što se dešavalo tokom poslenjih 20 vekova da bi se shvatilo koliko je malo verovatno bilo da se tako nešto ostvari pedesetih godina prošlog veka, samo pet godina posle završetka Drugog svetskog rata. Biće nam neophodna neumorna nastojanja da se ovakva poruka prenese narednim generacijama.

Mir u svetu

EU ne može da bude u potpunosti zadovoljna mirom u okviru sopstvenih granica, naročito u kontekstu globalizovanog društva u svetu u kome ova planeta postaje sve manja zajednica, a krize koje se javljaju u geografski udaljenim oblastima više se ne mogu jednostavno ignorisati. Upravo zbog toga Evropska unija čini velike napore tokom poslednjih 15 godina da bi se razvile strategije za promovisanje mira i demokratije u svetu, čime se nastoji da se ojača bezbednost u čitavom svetu. Konflikti koji su izbijali u Evropi posle pada berlinskog Zida 1989. godine ubedili su lidere Evropske unije u potrebu za efektivnom zajedničkom akcijom. Kao rezultat ovakvog razvoja dogadjaja, Evropska unija je počela da vrši uticaj na polju ljudskih prava i postala je vodeći igrač na polju problema kao što su bezbednost u svetu i bezbednost u globalnim razmerama. To nije jednostavno anomalija što je Evropska unija najveći donator humanitarne pomoći i pomoći za razvoj. Ona je odgovorna za više od polovine zvanične pomoći koja se daje za razvoj u čitavom svetu. EU je takodje aktivna i u svim najvažnijim kriznim zonama, uključujući tu i Avganistan, teritoriju Palestine, Darfur, Demokratsku Republiku Kongo i afrički Rog, izmedju ostalih. Humanitarna pomoć koju EU upućuje onima kojima je ona najpotrebnija distribuira se u čitavom svetu, a često u onim "zaboravljenim" kriznim područjima koje zanemaruju kamere svetskih medija.

Nedavno je borba protiv terorizma u svetu dodatno pojačala ovakvo ubedjenje. Na samitu koji je održan u decembru 2003. godine, lideri Evropske unije usvojili su evropsku strategiju o bezbednosti. Ovom strategijom se prepoznaje činjenica da su gradjani u Evropi i ostatku sveta suočeni sa pet najvažnijih pretnji po njihovu bezbednost, terorizam, proliferacija oružja za masovno uništenje, regionalni konflikti u susednim zemljama (naročito na Srednjem Istoku), organizovani kriminal (prekogranični šverc droge, žena, ilegalnih imigranata i oružja) i opadanje moći države na ovom polju, što omogućava širenje organizovanog kriminala i terorizma. Svaka vrsta pretnji zahteva odgovarajući odgovor, što često zahteva medjunarodnu saradnju, ali sposobnost da se na adekvatan način odgovori na datu pretnju zavisi od spremnosti članica da rade zajedno da bi ostvarili koherentan pristup inostranoj politici. Napredak tokom godina u ovoj oblasti bio je spor, ali stalan. Napredak sam po sebi teško da će biti dovoljan, ukoliko Evropska unija ne uspe da ostvari jaku Inostranu i bezbednosnu politiku.

Lekcije naučene na primeru Balkana (uglavnosm sa web sajtova EU)

Princip Zajedničke inostrane i bezbednosne politike (CFSP) bio je formalizovan 1992. godine u dokumentu Maastricht-skog sporazuma. Samo nekoliko meseci kasnije, izbio je rat u bivšoj Jugoslaviji. Evropska unija je pokušala bez mnogo uspeha da deluje kao posrednik u postizanju političkog rešenja ove krize. Pošto Evropska unija nije posedovala sopstvenu vojnu silu, njene zemlje članice mogle su jedino da intervenišu u ovom konfliktu kao deo snaga UN-a i NATO-a koje su tek kasnije bile poslate u ovaj region.

Lekcije koje su izvučene iz ovog iskustva neće biti zaboravljene. U svetlu ratova na Balkanu, i u svetlu konflikata u Africi tokom devedesetih godina prošlog veka, Evropska unija je stvorila Evropsku strategiju bezbednosti i odbrane (ESDP) u okviru ukupnog okvira CFSP-a.

Prema ESDP-u, vojne ili policijske snage mogu se poslati u krizne oblasti da bi se izvele humanitarne operacije, operacije na održavanju mira, menadžment kriznih situacija, pa čak i operacije na uspostavljanju mira. Vojnu akciju izvode snage Evropske unije za brze reakcije koje ne pripadaju NATO snagama, ali kojima su dostupni njihovi resursi.

Prve misije ove vrste koje su izvedene prema ESDP-u bile su one u bivšoj Jugoslaviji, mestu na kome su stvorene frustracije za Evropsku uniju pre toga. Misija policijskih snaga Evropske unije zamenila je snage policije Ujedinjenih nacija na posebnom zadatku u Bosni i Hercegovini tokom januara 2003. godine, dok su snage EU preuzele zadatak koga su do tada obavljale NATO snage u bivšoj jugoslovenskoj republici Makedoniji tri meseca posle toga.

Tokom godina su činjeni neprestani napori da se fokusira i usmeri način na koji se donose odluke u okviru CFSP-a. Medjutim, najvažnije odluke i dalje zahtevaju jednoglasno izglasavanje, što je predstavljalo težak zadatak i u vreme kada je bilo samo 15 zemalja članica, i što je sada još teže, pošto je broj članica porastao na 25. uprkos svojoj posvećenosti CFSP-u, vlade zemalja članica nalaze da im je ponekad teško da izmene svoje nacionalne politike i strategije u ime solidarnosti sa ostalim članicama Evropske unije. To koliko ovo može da bude teško može se ilustrovati dubokom podelama medju zemljama članicama Evropske unije u proleće 2003. godine kada je trebalo odlučiti da li Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija treba da odobri rat protiv Iraka koji su predvodile SAD.

Pridruži se diskusiji na forumu