Iako pojam ‘intelektualna svojina' zvuči kao neki kompleksan koncept, ovo je zapravo prilično jednostavna tema kojom se treba baviti. Intelektualna svojina se može podeliti na dve oblasti: intelektualna svojina kompanija (industrial property) koja može biti sve, od odredjenog proizvodnog procesa do nekih specifičnih planova za neki projekat ili neka hemijska formula i autorska prava (copyright), koja podrazumevaju književna i umetnička dela kao što su novele, filmovi i muzička dela. Ukratko, intelektualna svojima označava znanja, bilo da ona pripadaju kompaniji ili pojedincu ("Kreacije uma") različitim oblastima. Da bi se pravila razlika izmedju ovih oblasti, ustanovljene su sledeće četiri kategorije: Patenti (što znači da niko drugi osim van ne može da proizvodi dati proizvod tokom nekog ograničenog vremenskog perioda); Zaštićeni znak (neko ime, fraza, zvuk ili simbol koji se uvek koristi uz neki proizvod); Autorska prava (zakoni koji štite pisane ili umetničke izraze) i Poslovne tajne (formule, šeme ili naprave zahvaljujući kojima ostvarujete prednost nad konkurentima).

TEvropski zakoni koji se tiču oblasti intelektualne svojine u direktnoj su vezi sa dobrim funkcionisanjem jedinstvenog evropskog tržišta. Kao i u nekim drugim oblastima, EU nastoji da koordiniše nacionane zakonsku regulativu da bi se dobila uniformna (homogena) zaštita u svim zemljama članicama, kao i u zemljama Evropske ekonomske oblasti (Island, Lihtenštajn i Norveška). Time što se obezbedjuje visoki nivo zaštite, EU stvara dobro okruženje za inovativnost i kreativnost, čime potrošačima pruža veći izbor i bolji kvalitet roba.

Oblast zaštite intelektualne svojine regulisana je odredjenim brojem internacionalnih konvencija. Najvažnije medju ovim konvencijama su Svetska organizacija za zaštitu intelektualne svojine (WIPO) i od nedavno Svetska trgovinska organizacija (WTO). Medjutim, EU je takodje stvorila i svoj set zakona da bi se dobila još efektivnija zaštita intelektualne svojine.

Najveći deo pažnje u Evropskoj uniji u početku je bio poklanjan zaštitnim znacima. Jedan od ciljeva je bio da se ustanovi zaštitni znak u okviru Zajednice dok je drugi bio usmeren na uskladjivanje zakona o zaštitnim znacima u pojedinačnim zemljama članicama. Ovaj zakon koji je revidiran 2004. godine implicira da vlasnik nekog zaštitnog znaka u okviru Zajednice ima pravo da promoviše svoje proizvode u čitavoj Zajednici. Štaviše, ustanovljeno je jedno posebno telo koje treba da obezbedjuje savete i da rešava eventualna kontraverzna pitanja, a to je: Kancelarija za uskladjivanje pitanja intelektualne svojine na medjunarodnom tržištu (OHIM). Sličan pristup bio je usvojen i za oblast dizajna. Nacionalni zakoni bili su uskladjeni, a status zaštite dizajna na teriroriji Zajdnice bio je ustanovljen 2001. godine.

Tkodje na polju patenata i autorskih prava, EU je donela neke važne zakone. Što se tiče patenata najznačajnije su dve konvencije. Prva od ove dve, Minhenska konvencija o patentima u Evropi datira iz 1973. godine (potpisale su je zemlje članice i evropske zemlje koje nisu bile članice Evropske zajednice), ostavlja mogućnost da se patenti zaštite posle samo jedne prijave Evropskoj kancelariji za patente. Druga konvencija, Luksemburška konvencija, potpisana je 1975. godine, a potom izmenjena 1989. Ona ima za cilj ostvarivanje objedinjavajućeg efekta u oblasti evropskih patenata na čitovaj teritoriji ove zajednice. Tokom 2000. godine usvojen je predlog za izglasavanje jednog novog zakona, koji ima za cilj ustanovljavanje zaštite patenta na čitavoj teritoriji Zajednice. Time što će se ponuditi odgovarajući pravni okvir, uključujući tu i jedinstvenu patentnu zaštitu za čitavu teritoriju Zajednice, nadamo se da će se omogućiti da Evropa ostvari uspeh i koristi od istraživanja i novih saznanja, kao i to da će uhvatiti korak sa Sjedinjenim Državama i Japanom.

Na polju autorskih prava i sa njima povezanih prava prva aktivnost bila je preduzeta 1986-te godine kada je usvojena direktiva koja se bavila samo jednim malim brojem tehničkih proizvoda. Od tada su se napori i odluke uglavnom fokusirali na pravnu zaštitu kompjuterskih programa i baza podataka, na satelitsko emitovanje i kablovski prenos, na prava izdavanja i pozajmljivanja, i tako dalje. Medjutim, 2001-ve godine dogodilo se nešto važno, kada je usvojena Direktiva o autorskim pravima i sa njima povezanim pravima u informatičkom društvu Cilj ove direktive bio je da se prilagodi zakonska regulativa o autorksim pravila i sa njima povezanim pravima koja je odražavala dati stepen tehnološkog napretka u "informatičkom društvu", i kao rezultat toga, ovde su bile zanimljive tri oblasti, a to su prava na reprodukovanje sadržaja, pravo na komunikaciju i prava distribucije.

Problemi piraterije i falsifikovanja postaju sve prisutniji sa razvojem informatičkog društva. EU čini značajne napore u ovo oblasti da bi smanjila, i nadamo se, prevazišla ovakve probleme. Najnovija inicijativa na ovom polju jeste Direktiva o sprovodjenju prava na zaštitu intelektualne svojine (2004.) .

Pridruži se diskusiji na forumu